Iako ovaj kratki roman nema moto ili epigraf, na njegovom početku trebalo je možda da bude navedena ona poznata Paskalova misao o tome da bi Zemljin šar izgledao sasvim drugačije da je Kleopatrin nos bio makar malo kraći. U Obradovićevom tumačenju glavnu rolu u ovoj dobro znanoj istorijskoj pripovesti, međutim, igra rob-evnuh Mardijan, tek uzgredno primetan u slavnoj Šekspirovoj tragediji Antonije i Kleopatra, odakle je inače i preuzet. Ono što ovog minornog junaka na izvestan način ipak približava najvećoj zavodnici staroga veka sadržano je, po svoj prilici, upravo u Paskalovom uverenju da ništa tako verno ne svedoči o prirodi ljudske taštine kao primer Kleopatrine erotske magije i njenih posledica za sudbinu čovečanstva.

Ali, onako kako to valjda i priliči postmodernom ili tzv. postistorijskom dobu, tragički patos smenio je ovde parodijsko-ironijski humor. Mardijanova sujeta i ljubavna uskraćenost zaista se, drugim rečima, u Obradovićevoj zanimljivo zasnovanoj priči pokazuju kao mogući uzročnici promene toka povesti, ali sve se uglavnom i okončava u imaginativnom poigravanju s načelnim mogućnostima te zamisli. Uprkos ovlašnim nagoveštajima i potencijalu, čitalac ove na momente stvarno zabavne knjige ipak, dakle, neće morati da mozga o krajnjim implikacijama paskalovske zamišljenosti nad sveopštim odnosom uzroka i posledica ili pak šekspirovski nesvodivog istraživanja tajni ljudskog srca i njegovih strasti. Umesto toga, biće – čini se – sasvim dovoljno da se prepusti čarima vesele travestije koja citate iz dela velikog Britanca stavlja u dosetljivo-komičan kontekst, dopremajući, pri tom, volšebnim zahvatom junaka-kastrata sve do naših dana i stvarajući tako dvosmislenu, fantastičko-megalomansku smešu koja, u krajnjoj liniji, onako kako se to sugeriše već na početku, kao objašnjenje celog zamešateljstva može da ponudi “psihijatrijski” konvencionalan motiv Mardijanovih “omamljivih laži”.

Baš tu negde, međutim, u tački mogućeg raspoznavanja junakovog Minhauzen-sindroma, pojavljuje se i glavna nevolja razumevanja Obradovićevog romana koju je moguće sažeti u nedoumicu o tome šta bi još, osim eruditne zabave, mogao biti smisaoni domašaj ovog inače pitkog štiva. Obavešteni čitalac primetiće, naravno, hotimično ili nehotično izazvane, mogućnosti prepoznavanja različitih literarnih sličnosti, poput, recimo, one s Vajldovim Dorijanom Grejem ili Krležinim Aretejem, sve do (ne)svesne, kroki-varijacije Desničine ideje o leku protiv smrti (Pronalazak Athanatika). Ali, kao i u slučaju paskalovsko-šekspirovskog uticaja, i ovde se prevashodno radi o uzgrednim i nerazvijenim doticajima. Sasvim isto važi i za satiričnu dosetku o sudbini “roba zalutalog u svet drugačijeg ropstva”, koja bi, poput svojevrsnog poetičkog “bog iz mašine” efekta, na samom završetku pripovedanja “jednim potezom pera” knjizi valjda trebalo da pribavi misaonu “težinu” i legitimitet.

Najozbiljnija primedba koja bi se mogla uputiti romanu tiče se, u stvari, neodlučnosti u pogledu unutrašnjeg, samoodređujućeg ustrojstva priče i pripovedanja. Jednako flertujući s čitalačkim očekivanjima od povesnog, humorističkog ili filozofskog romana, Mardijan je najzad mrtav ne priklanja se nijednome od njih, a pri tome ni ovu kolebljivost ne koristi na kreativan način, istražujući ili duhovito eksperimentišući na “ničijoj zemlji” između oblika i žanrova. I kako to obično biva s flertovanjem, uživanje koje iz njega sledi uglavnom je nedovršeno i virtuelno, budući da ova knjiga nije ni pseudoistorijska pripovest, ni groteska ili pak menipska satira, nego pomalo od svega toga u draškanju i očijukanju, a zapravo možda ponajbolje svedoči o do kraja neprofilisanom spisateljskom opredeljenju, a to znači i smislotvorno zaokruženom viđenju sveta iz kojega je proizašla. Dobronamerni čitalac može, naravno, da autoru malčice progleda kroz prste i, ostavljajući ostale po strani, izabere i selektivno primeni jednu od žanrovski nagoveštenih mogućnosti čitanja i razumevanja. Neminovno uslovno i parcijalno, njegovo zadovoljstvo u tekstu u tom slučaju biće sasvim sra zmerno uspelosti autorovog odgovora na sopstvenu zamisao i inspiraciju.

Tihomir Brajović

Svakodnevnica je nadigrala literaturu. Stvarnost je postala fantastičnija od izmišljenih svetova. Stvarne ličnosti su živopisnije od književnih junaka. Ono što nam se događa, ne bi uspeli da izmaštaju ni najmaštovijitiji među piscima. Dokumentarno je razigranije od igranog. Život je literarnim zapletima podmetnuo nogu i baš zbog toga se čini da su realistički romani sa slikama i temama iz prethodne dve decenije postali bledunjavi i banalni. Možda se baš zbog toga u svetu domaće proze reanimirao pomalo zaboravljeni istorijski roman. Pekić je napisao Odmor od istorije, a ovo je sada drugi deo balade: zasluženi odmor u istoj toj istoriji.
Dok smo razgovarali o njegovom romanu Kiša i hartija, Vladimir Tasić je napomenuo da savremenoj domaćoj prozi nedostaju nove miteme i istakao slučaj stranog pisca Šeparda, koji je za pripovedača svoje priče "Ajaks uvek napada" izabrao Velibora Vasovića. Istoj toj prozi nedostaju i zaboravljeni žanrovi. Zbog toga istorijski romani Žega Igora Marojevića ili, recimo, Poslednja noć na Levantu Nemanje Rotara ruše tematska ograničenja. Bilo da govore o sukobu Bijelaša i Zelenaša u Crnoj Gori ili o padu Carigrada, oni upućuju na pregršt novih tema, ali i izazivaju: ko sme da se uhvati u koštac sa istorijom i u već ispričanoj priči pronađe novu pripovetku, a usput od svega napravi alegoriju koja može uputiti na neki aktuelan problem.
Saša Obradović prihvata izazov i (više nego uspešno) priključuje se ovom nizu, u kom, inače, ima još sjajnih primera. U ćošku Šekspirove drame Antonije i Kleopatra, Saša Obradović pronalazi lik epizodiste Mardijana. Uzima njegov mali život u ruke i odlučuje da ga stavi pod svoju spisateljsku lupu: da ga uveliča, da razgrana njegov život, da sačini (ili izmašta) njegov životopis. Tako Obradović pravi zanimljivu rokadu: Mardijan, koji u čuvenoj tragediji ipak nije baš toliko beznačajan, jer Šekspir voli svoje sporedne likove, u ovom romanu postaje pripovedač, glavni lik, koji iz svoje vizure priča priču o Antoniju i egipatskoj kraljici Kleopatri. Umest o replika: "Da, madam", "Najbolje što mogu" ili reči "Smrt" nakon koje se povlači iz Šekspirove tragedije, evnuh Mardijan sad na raspolaganju ima celu knjigu. Međutim, iako sada glavni junak, on je i u toj novoj priči, među velikim Antonijem i velikom Kleopatrom, ponovo u senci i čitav roman opisuje njegove komične pokušaje da sebi dodeli neku veću ulogu. Ovakvom rokadom na dve table, Saša Obradović uspeva da svoju glavnu temu - trud malog čoveka da svom životu dodeli neki značajni smisao - u isto vreme razvije i na planu forme i na planu sadržaja, što jeste pravo majstorstvo.
Saša Obradović ne ulazi u istorijsku priču tek tako. Njegov roman počinje 1970. godine, u Rimu, gde profesor kriminalistike Živanović prisustvuje naučnom skupu u organizaciji Interpola. To je doba kada se raspravlja o poligrafu i o tome kako detektor laži može pomoći u rasvetljavanju istine. U pauzi predavanja, Živanoviću prilazi doktor Gracijani, upravnik poznate psihijatrijske klinike u Rimu, i nudi mu da sasluša ispovest jednog pacijenta koji sve redom nadmašuje u laganju. Radi se o Arapinu koji leži na klinici doktora Gracijana i tvrdi da je rođen 69. godine pre nove ere, to jest da ima preko 2000 godina. "Zamislite, on kaže da je služio Kleopatru, kraljicu Egipta", saopštava Gracijani profesoru Živanoviću, koji, ne uspevši da odbije sagovornika, odlazi da čuje čudaka, upravo evnuha Mardijana. Tu tek počinje zanimljiva priča koju više nećemo prepričavati. Živanović i Gracijani potpuno će zanemeti pred Mardijanovom uverljivošću. Takav će ulaz u istoriju ovoj storiji dati dozu misterioznosti, fantastike, kakvu nude vremeplovi. Mardijanov skaz o Aleksandriji neće se prekidati dok se sasvim ne završi, pa će profesor Živanović zapravo biti kora koja će na jednom mestu držati istorijsku temu. No, možda bi presecanje Mardijanove priče na nekim mestima i ponovno pojavljivanje Gracijanija i Živanovića koji istu slušaju, ponudilo još neki zaplet koji bi predstavljao mali odmor od istorijske epizode, ili bio slatko odugovlačenje koje bi čitav u egipatsku storiju učinilo još zanimljivijom.
Kada Saša Obradović počne da pripoveda kroz usta Mardijana, onda je to lavina, bujica reči, koju tek povremeno prekidaju replike Šekspirovih likova. Veoma vešto i originalno upliće tuđe dijaloge u građu romana, a ostalu literaturu koja mu je pomogla da sklopi fabulu navodi na kraju knjige, u annexu: "Odabrani tekstovi iz biblioteke profesora Živanovića". Već nakon nekoliko strana istorijske priče, jasno je u kojoj je meri pisac proučio doba o kome piše. On u ruci ne drži samo bitke i političke spletke, već razrađuje svaki detalj u scenografiji i kostimografiji. Upravo takvi opisi, naročito zanosne i opasne Kleopatre, daju uverljivost romanu Mardijan je najzad mrtav kakvu istorijski romani moraju da imaju. Nema preskakanja, slabijih mesta, štucanja, prećutkivanja. Zbog toga je ovaj roman daleko od površnosti, a upravo je tolika uverljivost kredit koji će pokriti rizik izbora besmrtnog čoveka za glavnog junaka.
Pored erudicije, treba istaći i umeće Saše Obradovića da se inteligentno poigrava istorijom i mitom. On pripada redu pisaca-intelektualaca koji su sposobni da ušetaju u povest i tamo naprave neku zgodnu zvrčku. Nekakva velika stvar kojoj je istorija dala na značaju, za njega je slučajna, blesava igra smešnog i malog Mardijana. To je ta naročita inteligentna duhovitost koju ovaj pisac poseduje.

Mića Vujičić

Iako je junak romana, evnuh Mardijan ne utiče na njegovu priču (svoju sudbinu). Kažnjen kastriranjem zbog (političkog) roditeljskog greha, on nastoji da se približi kraljici Kleopatri, drugarici iz detinjstva, kao oličenju izgubljene slobode i ljudskog dostojanstva. Ali, gorda „zmija sa Nila“, koja „spasava“ Egipat zavođenjem Cezara i svakog evnuha koristi kao zamenjivu igračku, samo doprinosi Mardijanovoj zbunjenosti o prirodi dobrog i zlog. Dok umišljena božanstva, Antonije i Kleopatra, kroje istoriju čovečanstva i, iracionalno i nezadrživo, streme ka propasti, u koju vuku i narode, običan čovek, slabić i plašljivac Mardijan biva groteskan ili smešan kadgod pokuša da utiče na svoju (beznačajnu) sudbinu. Pošto je nepromišljeno popio čarobni eliksir i postao besmrtan, on na jednoj današnjoj „nučno-istraživačkoj zabavi“ (na psihijatrijskoj klinici), u ulozi hroničara (ili patološkog lažova), raskrinkava legendarne ljubavnike kao propalog vojskovođu i neuravnoteženu alkoholičarku čija smrt nije nacionalna tragedija, već početak zlatnog doba. Njegova priča je alegorično ogledalo naše epohe „drugačijeg ropstva“, u kojoj je neki novi, ni dobar ni loš, Oktavijan Avgust rušenjem (bombardovanjem) „spasavao“ Beograd, kao nekad Aleksandriju, od (srpskih) Antonija i Kleopatre. Pohotni uškopljenik koji sumnja u istinitost istorije, ne zna za ljubav i moral, a utehu nalazi u prejedanju, rob Mardijan je (anti)junak našeg doba.

Zbog uzbudljivih intelektualnih dijaloga sa Šekspirom i prodorne psihološke karakterizacije, ovaj roman bio bi odličan da, kao i svaka alegorija, nije nametljiv i jednosmeran.

Vesna Trijić