„Otac moje kćeri” je priča o turobnoj svakodnevici mladog i ambicioznog marketinškog dizajnera koji u surovim uslovima posljeratne obnove mukotrpno nastoji da napreduje na svom poslu, koji je uz to „po profesiji” otac, ali i muž opsjednut preljubničkim fantazijama sa svojom novopečenom koleginicom Vandom.
U romanu „Otac moje kćeri” više nema rata, ali je rat i dalje prisutan u ljudima koji nastoje da obnove porodičan život. Oni su prazni i poraženi i jedini izlaz vide u odlasku iz Sarajeva, jer ih sreća čeka pod nekim novim nebom. Ovo je priča o porodici koja je ostala na okupu tokom rata u Sarajevu, ali nije uspjela da preživi prazninu mira.
Neurotični dizajner reklama, prisutan objektivnim životnim problemima, koje donosi novo posljeratno sarajevsko vrijeme, gušeći se u vlastitom nezadovoljstvu, frustacijama, seksualnim fantazijama, povremeno ohrabren osjećajem svemoći koje zamjenjuje osjećajem nemoći, ima viziju, ali ne i šansu da tu viziju bar pokuša da ostvari, shvata da je čitav posao zapravo velika prevara. On pokušava da se približi kćerki tako što se „spušta” na nivo njenog životnog doba, objašnjavajući apsolutne nelogičnosti koje se javljaju oko nje i utiču na njeno djetinjstvo.
Ovo je treći Veličkovićev roman u kojem koristi humor i ironiju. U osnovi knjiga je tužna, ali će vam izmamiti osmijeh, doduše kisjeo, ali ipak osmijeh.

Dok čitalac čeka da vidi hoće li glavni junak romana „Otac moje kćeri“ maznuti zgodnu Vandu, onako usput, čita vrcave razgovore koji liče na lake eseje o dobu u kome svi zajedno živimo. Nema tu prazne i banalne duhovitosti. Ima samo smeha iza kog se krije ozbiljan problem. A onda opet ima smeha. Ovaj put onog kiselog

Literarni ukrasi su važna stvar! Oni su leptir mašna priče. U jednom televizijskom intervjuu, jedan od najpoznatijih domaćih pripovedača, pisac sa vešto izmerenom rečenicom, Danilo Nikolić, ispričao je anegdotu koja se ticala gore navedenog zaključka. Ukoliko me sećanje dobro služi, Nikolić je ispričao kako je sa zadovoljstvom pročitao rukopis jedne mlade spisateljice i pristao da joj da nekoliko sugestija vezanih za njene priče. Priče su se iskusnom pripovedaču dopale, čak ih je ocenio kao, recimo, zanimljive, ali je dodao da im nedostaje nešto... Pogađate: leptir mašna! Ustvari, Danilo Nikolić je pokazao deo svoje garderobe i pokazao dva dugmeta na ivici rukava. „Ovo drugo dugme ne koristim. Stoji tek tako. Ali bez tog drugog dugmeta (koje ničemu ne služi) ova košulja nije košulja. Toj košulji ipak nešto fali. Upravo takav ukras fali vašoj priči.“
E pa, uz malu pomoć jedne davne TV pričice, konačno dođoh do one rečenice koju od prvog reda tražim: roman Nenada Veličkovića treba pročitati najmanje iz jednog razloga! Najmanje iz razloga drugog dugmeta! Veličkovićev roman „Otac moje kćeri“ popunjen je duhovitim ukrasima i raznolikim digresijama koje pokrivaju banalnost glavne potke njegove priče.
Postoje romani koje uspevam da prepričam i romani koje ne uspevam da prepričam. Roman „Otac moje kćeri“ mogao bi se, kao i mnogi romani sa police klasika, prepričati u par rečenica. Kreativan i pametan čovek, u najboljim godinama, pravi originalne reklame, odgaja kćerku u zemlji u kojoj se rat tek završio i razmišlja o preljubi. No, svođenjem „Oca moje kćeri“ na ovih par rečenica napravio bih totalan promašaj. Iza ove naizgled banalne priče, stoji još hiljadu svetova!
Veštinom pripovedača post moderniste Nenad Veličković (Sarajevo, 1962), u gore pomenutu priču, uspeva da utka čitav sistem digresija, tako da su one uvek u drugoj formi i da nikada ne štrče. Digresije nekada imaju (a nekada uopšte nemaju) veze sa glavnom niti priče, ali su uvek osveženje za čitaoca, i što je još bitnije, uvek su neverovatne duhovite. Tu dolazimo do još jedne bitne crte Veličkovićeve poetike: on je neverovatno duhovit pisac! (Posle ovog čitalačkog iskustva siguran sam da postoje i oni romani koji se malo mogu, a malo i ne mogu prepričati.)
Iako su mi kazali da izbegavam teške reči, preterivanja i neumerena poređenja, moram priznati da sam tokom čitanja romana „Otac moje kćeri“ nekoliko puta pred očima imao siluetu starog cinika, čuvenog dramtičara DŽordža Bernarda Šoa. Ne poredim Šoa i Veličkovića, takvo poređenje je nemoguće, ali vrcavi dijalozi koje izmenjuje glavni junak priče sa svojom kćerkom, mogli bi se dovesti u vezu sa Šoovskim dramskim dijalozima. Baš kao što Šo, u nekim komadima, secira društvo svog doba i beleži (manje ili veće) društvene anomalije, zasmejavajući ponekad publiku, tako i Veličković, na jedan lakši način, beleži društvene „fenomene“ koji izrastaju na ratom uzoranom polju. Junak romana „Otac moje kćeri“ pokušava da devojčici objasni apsolutne nelogičnosti koje se javljaju oko nje i utiču na njeno detinjstvo. Dok čitalac čeka da vidi hoće li glavni junak maznuti zgodnu ribu Vandu, onako usput, njemu se nude vrcavi razgovori koji liče na lake eseje o dobu u kome svi zajedno živimo. Nema tu prazne i banalne duhovitosti. Ima samo smeha iza kog se krije ozbiljan problem. A onda opet ima smeha. Ovaj put onog kiselog!
Ukoliko bismo baš išli u detalje, možda bismo mogli kazati da u pojedinim trenucima Veličković ne održava ravnotežu između dva sloja svoje priče, pa svet digresije i svet „glavne“ priče nisu baš jednako dozirani. Čini se da bi Veličković, u pojedinim delovima, više pažnje mogao da obrati na Vandu i glavnog junaka, da još za neki korak zakomplikuje „melodramatičnu“ priču, a poneku duho vitu opasku izbaci.
Na ovom mestu zaboravimo prethodni pasus! S obzirom na to da u imenu rubrike stoji reč: pikanterije, i s obzirom na to da nam se ukazala prilika da čitamo jako duhovitog i inteligentno ciničnog pisca, pravog Šoovskog tipa, samo uživajmo u ovom izdanju izdavačke kuće „Stubovi kulture“. U košulji sa dva dugmeta na rukavu! U romanu sa leptir mašnom.

Mića Vujičić

Sarajevski pisac Nenad Veličković poznat je čitaocima zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući "Stubovi kulture" koja je prethodnih godina objavila njegova dva romana, "Konačari" i "Sahib". Sada smo u prilici da pročitamo i treći Veličkovićev roman, "Otac moje kćeri", koji se može uslovno shvatiti kao nastavak "Konačara", dela u kojem je autor dao sliku ratnih dana u Sarajevu iz perspektive osmogodišnje devojčice.

U "Ocu moje kćeri", čija se radnja dešava posle završetka opsade grada (reč je o poslednjem ratu u ovom delu Balkana), otac pokušava da se približi devojčici tako što se "spušta" na nivo njenog životnog doba. Roman je prvi put objavljen u Sarajevu pre tri godine, ali ga je pisac kasnije preradio. Delo pred nama može se, dakle, shvatiti kao sasvim novo. Ono što je ostalo nepromenjeno svakako jeste izuzetna duhovitost Nenada Veličkovića koja je postala neka vrsta "zaštitnog znaka" njegove proze. Ali, ta se duhovitost, kako kaže urednik Gojko Božović, pretvara povremeno u jaki grč, i bol koji preplavljuje čitaoca. Da li je roman "Otac moje kćeri" još jedan piščev pokušaj da o strahotama progovori na ironično-spasonosni način, na svakome je da proveri čitanjem dela.

"U ’Ocu...’ više nema rata," kaže Božović, ali je rat i dalje prisutan u ljudima koji nastoje da obnove porodični život. Iskušenja su brojna, a možda je najopasnije to da "nova realnost uništava porodicu koja je preživela ratne strahote. Veličkovićevi junaci su prazni i poraženi i jedina im je nada da će sreću naći pod nekim novim nebom, jer ne veruju da je opstanak u Sarajevu moguć".

Američki književnik Robert Olen Batler, koji je boravio prošle godine u Beogradu kao gost, dobitnik je Pulicerove nagrade za zbirku priča "Dobar miris čudne planine" koja je u SAD objavljena pre deset godina. Sada se ovo Olen Batlerovo delo može pročitati i na srpskom, zahvaljujući beogradskom izdavaču "Stubovi kulture" u prevodu Ane Ješić sa engleskog jezika.

Interesantno je da je prevod i štampu ove knjige finansijski pomoglo Odelj enje za štampu i kulturu američke ambasade u Beogradu, ali se i javno ogradilo "da ne stoji iza ovog projekta, niti preuzima odgovornost za njega!"

Razlog ovome može se verovatno naći u činjenici da sedamnaest priča, koliko ih ima "Dobar miris čudne planine", govori o sudbini Vijetnamaca koji su za vreme Vijetnamskog rata izbegli u SAD. Urednik srpskog izdanja Gojko Božović u ovim pričama vidi panoramu različitih generacija, društvenih slojeva, obrazovanja, karaktera; svim tim ljudima je zajedničko jedno, a to je da su preživeli rat i da se nalaze u novoj, stranoj sredini. Priče Roberta Olena Batlera ispričane su u prvom licu i za Božovića imaju univerzalni karakter. Za našu sredinu, pak, vrlo su aktuelne, jer i naša je sredina prepuna izbeglica koje pokušavaju da žive svoj novi život.

A. C.

Roman Nenada Veličkovića "Otac moje kćeri", promovisan nedavno (Stubovi kulture), samo je uslovno novi roman. Pod istim naslovom, sa istim junacima i tokovima priče roman je objavljen u Sarajevu 2000. godine, ali je autor za ovo izdanje obavio "literarni remont" te smo dobili zaista novi roman, pod starim naslovom. "Otac moje kćeri" je priča o porodici koja je ostala "čitava" tokom rata u Sarajevu, ali nije uspela da preživi prazninu mira.

Prema rečima Gojka Božovića, razorna duhovitost i ironija najveće su vrednosti Veličkovićeve literature. Ovoga puta, priča o odvratnim devedesetim ispričana je kroz vizuru jedne devojčice, gde jedino ta dečja perspektiva uspeva da održi kakvu-takvu ravnotežu. Prema Božovićevim rečima, ovo je "duhovita priča o mračnim stvarima", u kojoj se istorija još nije ni ohladila, a junaci romana su već morali da nauče da žive sa njom.

Nenad Veličković do sada je objavio romane "Konačari" i "Sahib", knjige priča "Đavo u Sarajevu" i "Sarajevski gastronauti", nekoliko pozorišnih komada i radio drama.

Goran Petrović, "Sve što znam o vremenu": Pripovedač VS romansijer

Knjiga priča "Sve što znam o vremenu" (Narodna knjiga) Gorana Petrovića objedinjuje sve tri knjige kratke proze ovog autora, "Ostrvo i okolne priče", "Bližnji", dok su se "Saveti za lakši život" štampali prvi put. Od pripovedaka objavljenih u periodici priključen je samo autopoetički tekst "Priča o pričanju". Prema rečima samog autora, ova knjiga nastala je kao izravnavanje duga pripovedača u odnosu na romansijera.

Priče koje su nastajale pre više od deset godina našle su se u ovoj knjizi, ali nisu, po nekako već ustaljenom običaju, "popravljane". One pokazuju kako je tekao put od sasvim kratke humorno-ironične i umnogome groteskne varijante pripovedanja ka nastojanju da se priča "otvori" prema jednom burnom vremenu i da iz njega preuzme sadržaje koji Petrovićevom pripovedanju daju jedan vid ozbiljnosti i težine.

"Narodna knjiga" objavila je u novoj opremi romane "Sitničarnica "Kod srećne ruke", "Opsada crkve Svetog spasa", zbirke priča "Bližnji" i "Ostrvo i okolne priče", a nije zanemarljiva činjenica da je ovo ujedno i 16. izdanje "Sitničarnice...".

T. Č.