Jedan od najmarkantnijih modernih francuskih književnih glasova, Alen Boske (1919-1998), koji je zadužio i našu umetnost prevodeći pesme Vaska Pope, Branka Miljkovića i predstavljajući pariskoj publici slikare Medijale, sticajem okolnosti proveo je u blizini slavne filmske dive Marlene Ditrih (1901-1992) njenih poslednjih petnaest godina života. Nikada je zapravo nije sreo, iako mu je supruga Norma bila Marlenina sekretarica i družbenica, ali je zato svakodnevno telefonski razgovarao, razmenjivao pisma i poklone sa glumicom koja je i u dubokoj starosti čuvala mit o nedodirljivosti.
Posle sedamdeset pete godine, negde sa konačnim preseljenjem u Pariz iz Amerike, Marlena je počela da beži u neku vrstu autofikcije odbacujući iz sopstvene prošlosti i sadašnjosti sve što je kvarilo i smetalo legendi o njoj. Odbacila je sve stare veze da bi na kraju i sama poverovala u svoja izvitoperenja. Posvetila se samoći tražeći intelekt kao jedinu utehu pred biološkim nestajanjem. Zato joj je pesnik Alen Boske bio vrcav i inspirativan sagovornik sa kojim je razmenjivala misli o večnim pitanjima slave, starosti, samoće, bolesti.
No Marlena je i sama bila (ne)ostvareni pesnik, koja je o pitanjima književnosti imala izgrađeno mišljenje i svoje favorite, Rilke, na primer. NJena gvozdena volja, pa i logika, efektno je rešavala najdelikatnije situacije, a njene bliske veze sa čitavom plejadom najuticajnijih i najpoznatijih ličnosti iz sveta filma, politike, vojske, literature, utvrdile je u uverenju da nisu svi isti i uvek na visini zadatka. Reagujući na aktuelni trenutak, Marlena je znala da okrene telefone predsednika država, pa i same kraljice, saopštavajući svoju često jeretičku, ali uvek nepotkupljivu misao. Duha i duhovitosti uvek je imala dovoljno, često i previše.
Najviše nevolja su joj zadavali obožavaoci iz celog sveta, novinari, fotoreporteri. Posebno poreznici i stanodavci. Živeći na ivici iseljenja zbog neplaćanja kirije i poreza, Marlena ratuje sa gazdama i advokatima. Kada ima novca nemilice ga troši na svoju će rku jedinicu Mariju, sopstvene hirove i kupovinu poklona. U nekoliko dugih intervjua, koji su objavljeni i zahvaljujući veštini Alena Boskea, ona će progovoriti i o svojim partnerima i rivalima, ali o najdubljim osećanjima i najintimnijim stvarima gotovo nikada. Bežeći u aforizam i vic Marlena je ponešto naznačila zadržavajući tajnu za sebe.
Smatrajući da postoji ništavilo i ništa više Marlena se stalno vraćala na blistave osobe koje su joj omogućile da proživi uspešan život. Sve ostalo za nju je bila samoća i slaba uteha. O tome, ponajviše, govori ova neobična knjiga. Zatvara je Boskeov «Rekvijem za Marlenu Ditrih», napisan posle smrti neponovljive glumice i ličnosti: “Gospođo”, zahvaljujući vama, između smrti i legende, vreme nema vremena da postane vreme.(Pariz, 8. maja 1992)

M. Živanović